Jagode Olivera Ivanovića

Izvor: Politika 16.07.2018.

Živojin Rakočević

„Trebalo bi i ove godine saditi jagode, pokrenuti proizvodnju, praviti slatko, džem… Moramo biti praktični i prilagoditi se, menjati navike i ne čekati da nas država vidi. Daleko je ona, a njene brige su velike”, govorio je prošle godine u Osojanu, dva dana po izlasku iz zatvora, Oliver Ivanović. Oko njega okupljeni, malo natmureni seljaci, nastavnici – povratnički svet za čiji je dolazak u zavičaj zaslužan ovaj čovek.

Znao je svaku sitnicu njihovog života, oni su mu deo porodice. Zato je odlučio da prve dane slobode podeli s njihovom mukom i da im kaže šta bi trebalo raditi. Osmeh isti, snaga argumenata ista, volja da se bude na svome jača, sigurnost u svoje stavove nepokolebiva. Jedino je odelo za dva broja veće. Tri godine robijanja i života u narandžastom kombinezonu načele su mu snagu i približile ga starosti. Otišao je iz Osojana, ostali su njegovi seljaci i jagode koje rađaju na imanjima Radovana Repanovića i Bukurije Salijaj.

Jagode su nadživele Olivera Ivanovića.

Pola godine je prošlo, metohijski povratnik čeka da mu se kaže: ko je ubio Olivera Ivanovića? On se vratio u svoju kuću, jer je – između ostalih – poverovao Oliveru. On je pod kišom albanskih kamenica vratio svoju decu u Žač, u Šaljinovicu u Metohiju. Kamenje metohijske dece padalo je po Oliveru. Kad su ga ubili mnoga deca su na drugom mestu upisala školu.

Selo Grabac je potpuno napušteno. Milijana Magić je tražila nekog da uzme psa koji je godinama čuvao njenu porodicu, pa da se odseli. Javio se neki dobri čovek iz okoline Čačka, odveo lepog šarplaninca, Milijana je skinula sa zida ikonu kućnog sveca i njen dom je zatvoren, čini se zauvek.

Pre petnaest godina između zidova spaljenih kamenih kula i nagorelih rogova koji su štrčali u nebo dočekala je s ostalim povratnicima Olivera Ivanovića. Primio ga je veliki broj nevoljnika da u crvenoj neomalterisanoj kućici naprave plan za opstanak. Kad su posle razgovora izašli da nešto kažu, jedan od albanskih novinara, ljut i frustriran napao je povratnike: „Vi ste se vratili na Kosovo, ovde su veliki zločini počinjeni, morate da prihvatite da ovo nije vreme Slobodana Miloševića. Morate da plaćate struju, zašto ne plaćate struju?” Vikao je na prisutne, a samo je jedan progovorio. „Gospodine, ja ću sada poći s vama da mi pokažete vaše plaćene račune. Ukoliko ih plaćate, a siguran sam da to ne radite, spreman sam da ja da platim umesto vas i to cele godine”, odgovorio je na tečnom albanskom Oliver Ivanović, i dodao: „Možemo da krenemo odmah.” Tada je bilo života i borbe, a ovo proleće u Grapcu je dočekala samo jedna osamdesetogodišnja starica.

Poštovanje, ravnopravnost i hrabrost bili su deo prirode ovog čoveka. Albanci su poštovali tu slobodu i taj odnos zasnovan na jasnoj granici koja se prirodno i ljudski održava. Zato se nacionalna ideologija koja ograničava slobodu obradovala smrti Olivera Ivanovića. Njegovom smrću im je laknulo jer su ga morali držati u zatvoru, bio je isuviše dobar svedok, mogao uspešno pokaže lice propalog projekta Kosovo, bio je sposoban da promeni druge.

Ubili su ga jer bi otišao kod onog nasrtljivca i platio njegove račune za struju.

„Izvinite, jeste li vi rođeni u tom selu”, pitali su stranci posle svakog sastanka na kom se razgovaralo o povratku raseljenih Srba. To je bio redak trenutak poverenja zasnovanog na iskrenom zastupanju drugih. Tu iskrenost su mnogi od međunarodnih zvaničnika shvatali kao naivnost. Veliki broj tih činovnika na visokim položajima smatrao je Olivera Ivanovića pouzdanim partnerom i prijateljem. Kad su ga ubili javio se samo poneki tihi glas osude, bezličan i uopšten. Šta oni danas mogu da urade? Mogu da s različitih mesta iz Brisela, Vašingtona, Moskve ili Pariza osnuju ekspertsku grupu i istraže ko je ubio Olivera Ivanovića.

Mera veličine Olivera Ivanovića ogledala se u kratkom putu između metohijske sirotinje i gradskog sveta u Kosovskoj Mitrovici. I jedni i drugi su ga savršeno razumeli. Govorio im je gde greše i govorili su mu gde greši. Taj kratki put je bio mera njegovog građanskog vaspitanja i lične slobode koja se, za običan svet, graničila s ludošću. Dokazao je, protivno prljavoj kampanji negiranja i medijskom razapinjanju, da prosvećenost ima svoje kosovsko lice i da je tom životu neophodna zaštita. Oliver je robijao – dijalog s Albancima (strancima) nastavljao se; Oliver je ubijen – pregovori su nastavljeni, a jedan bizarni minut ćutanja vlade Ramuša Haradinaja povodom njegove smrti predstavljen je kao herojski čin onih koji tamo „zastupaju” Srbe. Kosovski Srbi su kratko definisali i svoju i Oliverovu sudbinu rečenicom: „Ubiše čoveka!” Prof. dr Mitra Reljić iz Kosovske Mitrovice kaže: „Svaki put kad izađem u grad očekujem da ga sretnem i vidim nasmejanog.”

U subotu, u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju, porodica, prijatelji i ledena tišina. U nju je stala praznina proteklih šest meseci, u njoj se kriju Albanci, stranci i srpski kriminalci koji su ga ubijali osamnaest godina i konačno dotukli 16. januara.

Svom malom dečaku Bogdanu donosio je jagode iz zavičajne Metohije. Kad su ga ubili shvatili smo, i prijatelji i neprijatelji, da je jagode poslužio nama i da je platio naše račune. U džepu nam zvecka poneki srebrnjak i ostvaren sitan interes, a u ustima ostaje ukus jagoda koje je zasadio u Metohiji.