ТИШИНА

ТИШИНА

                 Oливеру Ивановићу

Не идем ја нигде.

И нећу.

Стојим код прозора,

Гледам и слушам 

Сироту тишину

Што се окупила

Пред мојим капијом.

Око неког мученика

Што је ненадано 

страдао

У младо јутро

Шест пута 

С леђа посечен

Не рече ни: Јао, мајко!

Нисам то ја.

Греше сироти људи

Кад кажу:

Страдао сироти Оливер

На правди Бога.

Не бих ја пао

Ни пред ким

Ни за живу главу.

Мртав бих устао

Да се у очи погледамо.

Као људи.

И кажемо шта имамо

Пре него што човек

Постане човеку вук.

Тешка је ова тишина

Пред мојом кућом,

У мојој улици,

У мом граду.

И још већа неистина

Да ћу ја некуда

Одавде да одем.

То што владика

Гласно чита опело

И кади пут 

Пред ковчегом 

И окупљеним 

Народом без душе

Није мој испраћај.

Неће мене 

Одавде

нико испраћати.

Ко зна 

Кога то носе 

Уочи Светога Јована 

Према Беломе граду

И црном Дунаву?

Можда Крститељ

Тамо дочека

И поново урони у воду

Оне што на човека

С леђа кидишу 

И прекрсти их 

У боље људе

Кад већ то није учинио

Онда кад су се

У људе 

Само људи бројали.

Док народ ћути

И бере небеску тишину

Слушам како вуци

Са Кукавице 

Завијају 

И лају на црну поворку.

Леди се дах у човеку,

Нараста стид 

Као тесто

И глад за људским словом.

Мрак је у Митровици.

Још стојим на прозору.

Горе свеће пред капијом

Док душом говорим:

Нисам отишао

И нећу. Никад.                                     

 Новица Соврлић

У Косовској Митровици,

О Светом Јовану, л.г. 2018.