Cipele Olivera Ivanovića

Izvor: Politika 21.01.2018

Živojin Rakočević

“Građani u Kosovskoj Mitrovici već su pretvorili njegovu smrt u urbanu legendu. Priča kaže da ga nisu usmrtili kuršumi kojima je pogođen dok je bio okrenut leđima, nego je fatalan bio onaj metak koji ga udario sa strane. Pokušao je da se okrene i da vidi lice zločincima”, napisao je za Politiku Živojin Rakočević.

“Mi ne možemo da zaustavimo Albance, preći će u severni deo grada. Situacija je beznadežna, trebalo bi da razmislite o svom položaju i posledicama ako ostanete”, ponavljao je francuski general Kfora Oliveru Ivanoviću juna 1999. godine.

„U redu, mi se nećemo povući, iza nas u ovim brdima imamo toliko oružja i pružićemo toliki otpor da će svi stradati: i vi, i mi i Albanci”, odgovorio je Ivanović. „Ništa neće ostati od naših minobacača”, ponovio je generalu dok je u gradu bilo ne više od 150 ljudi spremnih na neku vrstu otpora, a minobacači zajedno sa Jugoslovenskom vojskom povučeni u centralnu Srbiju. Odlučni i samouvereni čovek ubedio je generala. Za pola sata francuski tenkovi izašli su na gradski most i zauzeli ključne pozicije na reci Ibar koja je od tog trenutka podelila grad i sačuvala Srbe u njemu, svedočio je prevodilac u pratnji ovog, u osnovi, blagonaklonog oficira.

Oliver Ivanović je nadmudrio generala, počelo je spasavanje Kosovske Mitrovice.

U vremenima gotovo hermetične izolacije Srba, stizao je Oliver Ivanović od najcrnjih zabiti u Metohiji do prištinskih stanova, iza čijih je provaljenih vrata bilo natrpano sve što može da zaustavi nasilnike. Donosio je realni optimizam, pa čak i argumente da će se „ovo vreme promeniti”.

Danas vidimo da ga je to vreme ubilo!

S vremenom i radom, na Oliveru Ivanoviću su se osamnaest godina ukrštale različite sile: albanska etnička pravda i potreba totalitarnog društva da prinosi žrtve; međunarodna zajednica i propast većine njenih ideja i nerazumni balans da u zatvoru, da na odstrelu mora biti neki Srbin; srpski kriminalci i strah od mogućnosti da sposoban čovek – kakav je Ivanović bio – od Mitrovice napravi istinski grad na Kosovu i da uvede red.

Danas vidimo da su ga te sile ubile!

Samostalnost u donošenju odluka, zapadni način delovanja i mišljenja, spremnost na razumni kompromis, kao i podrška građana, stvarali su za „novu realnost” nedopustiv stepen autonomije sagrađene na često krvavom otporu i užasnim žrtvama. Sposoban političar s međunarodnim vezama, gradski gospodin, dugogodišnji privrednik, verovatno bi dao novu formu toj autonomiji i zadržao je u nekom obliku. Interes je bio sasvim drugačiji – Mitrovicu su svodili na lokalnu orijentalnu kasabicu bez značaja i uticaja.

Danas vidimo da ga je ubila ideja grada koji nemamo!

Porodica Ivanović je vekovima na granici, od crnogorskih Kuča, do Metohije, u kojoj je rođen na mestu gde se spajaju naša najlepša ravnica i Prokletije, naša najsurovija planina. Samo takav čovek mogao je napraviti granicu usred jednog grada i na jednom mostu u Kosovskoj Mitrovici. Iza te granice sklonio se 1999. ostatak duha grada i ostatak svih naših gradova. Na gradsku granicu su se iz seobe vratili oni koji su ga voleli. Onda je Oliver Ivanović počeo da ruši granicu koju je postavio i pomerio je sve do najdaljeg goranskog sela na Šar-planini.

Danas vidimo da ga je ubila granica koju je podizao i rušio!

Jednom smo mu u zatvor odneli obimna izabrana dela Miloša Crnjanskog, verujući da će mu pomoći „Roman o Londonu”. „Ne misliš valjda da ću ostati ovde toliko dugo da sve ovo pročitam”, upitao je na rastanku i zakopčao onaj narandžasti „gvantanamo” zatvorski kombinezon. Kad smo se sledeći put sreli, rekao je: „Pročitao sam sve, i pride Kiša, Andrića, Ćosića, vladiku Nikolaja, Boru Pekića”… A Bora Pekić je zapisao: da je idealno rđava ona država u kojoj ste najbezbedniji ako ste u zatvoru.

Danas vidimo da ga je ubio izlazak iz zatvora!

Građani u Kosovskoj Mitrovici već su pretvorili njegovu smrt u urbanu legendu. Priča kaže da ga nisu usmrtili kuršumi kojima je pogođen dok je bio okrenut leđima, nego je fatalan bio onaj metak koji ga udario sa strane. Pokušao je da se okrene i da vidi lice zločincima.

Danas vidimo da ga je ubilo dugo gledanje u lice krvnicima!

Mogao je da pita Ramuša Haradinaja ko mu je oteo i ubio tetku Milku i teču Milovana Vlahovića iz Dečana. Zvanični podaci govore da su to uradili oni kojima je komandant Rambo zapovedao. Nikada to nije uradio, jer je bilo lično, jer bi ga Ramuš „zadužio”… Kako je sve ovo moglo da stane u jednog čoveka? Nije stalo u njega, stalo je u dva zaveta koje je Ivanović ispunio građanskim, patriotskim, ličnim i porodičnim pregnućem. Prvi je Kosovski zavet, čiji je refleks nosio u očima, a drugi je etička norma, koju je postavio Oliverov fizički i duhovni predak, vojvoda iz Kuča, Marko Miljanov: junaštvo je braniti sebe od drugoga, a čojstvo je braniti druge od sebe!

Stradao je jer je ispunjavao Kosovski zavet i etiku Marka Miljanova – živ je jer ih je ispunio!

Juče, na Bogojavljenje, njegov mali sin Bogdan saznao je da je zauvek otputovao njegov tata i posetio mu grob. Olivera su pre četiri godine pustili iz zatvora da za Svetog Nikolu, svoju krsnu slavu, provede tri sata sa svojim porodicom. Bogdan nije mogao da poveruje: „Istrčao je u ulaz kad mu je začuo glas. Dočekao ga, zagrlio, seo pored njega… Zaćutao, i u jednom trenutku upitao: ’Tata, a zašto ti ne izuješ cipele, uvek si tako radio?’ U tom trenutku svi smo shvatili Bogdanovu poruku.

Bogdan je juče došao u njegovim cipelama, a možda smo i mi u cipelama Olivera Ivanovića.