POSLEDNjI INTERVJU OLIVERA IVANOVIĆA ZA ”NOVOSTI”: I pogled sa terase za mene je sloboda

Izvor: Novosti Online 16. 01. 2018.

Autor: Ivan Radulović

Lider Građanske inicijative “Sloboda, demokratija, pravda” Oliver Ivanović (64) preminuo je nakon što je upucan ispred kancelarije u Kosovskoj Mitrovici

Prenosimo vam poslednji intervju koji je dao “Novostima”, 5. marta 2017. godine novinaru Ivanu Raduloviću.

POGLED kroz terasu kada sam, bez ograničenja i rešetaka mogao da vidim daleko i neograničeno bio je moj pogled u slobodu. Iako se on pruža na jug, gde su većinom naseljeni Albanci, ja nemam negativne emocije prema njima, jer njihova svedočenjasu osim jednog čoveka,bilaapsolutno korektna. Za mene Kosovo nije do Ibra,tako da sam tim pogledom video i Dečane, Gračanicu, Pećkupatrijaršiju, Gazimestan, ali i selo Novake i Brezovicu.

Ovako, u telefonskom intervjuu, za “Novosti”, Oliver Ivanović opisuje svoj prvi dan dvomesečnog kućnog pritvora koji mu je, posle odluke Apelacinog veća o vraćanju sudskog procesa na početak, odredila sudije Roksana Komša.

* Kako sada provodite dane, pokušavate li da nadoknadite izgubljeno vreme?

– U zatvoru sam imao dve šetnje po dva sata, određenovreme za čitanje i gledanje televizije. Ovde nemam tih ograničenja zato vreme provodim vežbajući sa Bogdanom, ponešto pročitam, odgledam pokoju emisiju i obavim telefonske razgovore sa onima sa kojima to nisam mogao, ili ne u toj meri u kojoj sam želeo. Radno angažovanje uvek pomaže da se, u situaciji kada imaš neka ograničenja, ta ograničenja prebrode. To sam radio i u zatvoru, ali je ovde mnogo ugodnije. Raspon između zidova je znatno veći, što daje osećaj slobode, i, naravno, pogled s terase koji u određenoj meri kompenzuje nedostatak mogućnosti da se prošetam i sastanem sa ljudima u gradu.

* Da li ste tokom boravka u zatvoru imali trenutke kada ste gubili nadu da ćete dokazati nevinost?

– Nijednog trenutka nisam pomislio da će to biti krajnja odluka. Psihički sam bio spreman da budem prvostepeno osuđen, a u nekim krajnjim idejama sam mislio da to može i Apelacioni sud da potvrdi, ali bih se ja borio do kraja, do Boga. Bio sam spreman da do kraja izdržim sve i da to isteram do najveće moguće instance. Ubeđen sam da to mora da bude krajnji ishod.

REŠENjE – KIPARSKI MODEL
LIDER GI SDP smatra da je rešenje za Kosovo i Metohiju kiparski model po kojem bi Srbija sa KiM ušla u Evropsku uniju, ali se na KiM ne bi primenjivalo evropsko zakonodavstvo. – To je jedini način, i Evropa to mora da prihvati – naglašava Ivanović.

* Kada vam je bilo najteže?

– Bilo je nekoliko teških trenutaka, ali je prva nedelja bila svakako najteža. Bio sam u šoku i nisam mogao da verujem šta mi se desilo, a dodatno me je nerviralo to što ljudi nisu verovali u ono što sam im pričao. Neshvatljivo mi je bilo da me optužuju za nešto, a ja sam radio dijametralno suprotno od toga.Pomogao sam velikom broju Albanaca, ali to nisam isticao i hvalio se time jer smatram da je to veoma ružno i da umanjuje taj čin pomoći. Takođe, to bi bilo veoma loše ocenjeno među Srbima i verujem da bi to uticalo na stvaranje nepoverenja prema meni. Iz istog razloga, o tome nisu govorili ni Albanci, sve do početka suđenja.

* Šta smatrate najvećim gubitkom tokom tri godine koje ste proveli u pritvoru?

– Gubitak od tri godine je veliki i za nekog mnogo mlađeg od mene. Ja sam veoma vezan za svoju porodicu, pre svega za svoju decu, suprugu, i odvojenost od njih mi je najteže pala. Bogdan nije naučio da skija i pliva, da igra košarku i fudbal, a da mene nisu uhapsili to bi sigurno naučio. Nema strpljenja da čita bajke, a to je trebalo da nauči kada sam ja otišao u zatvor. Iako su mi ostali sinovi stariji, otac je potreban i njima, a kao najstariji u porodici bio sam potreban i bratu i sestri. Mislim da sam ja izgubio kao čovek, ali su izgubili i građani, jer bi Mitrovica izgledala potpuno drugačije nego što danas izgleda.

* Ima li ljudi za koje ste mislili da su vam prijatelji, a koji su vas razočarali i napustili tokom boravka u pritvoru?

– Moji pravi prijatelji me nisu razočarali. Čak i da sam osuđen, oni su tu kao podrška. Za one koji su otišli iz SPD ne mogu da kažem da su mi prijatelji, jer je to velika reč. Ima ljudi u koje sam ulagao i pomagao im da se razviju, ali u tome nisam uspeo, i tu postoji doza razočaranja.

* Kako ste se osećali kada ste, posle svake posete, gledali sina i ženu kako odlaze, a vi ostajete iza rešetaka?

– To je teška slika, ali ja sam to pokušavao da gledam sa druge strane. Bogdan mi je bio izvor energije i on mi je davao snagu da izdržim. Pre nego što pođe prenese deo energije na mene. To me je držalo do narednog viđenja. Bilo je tu i telefonskih poziva koji su mi, takođe, mnogo značili.

* Kako ste provodili vreme u pritvoru, šta ste čitali, s kim ste razgovarali, o čemu?

– Čitao sam dosta, posebno u prvih godinu i po dana. Posle toga sam dobijao dnevnu štampu i nedeljnike, kako na srpskom, tako i na albanskom i engleskom jeziku, pa sam više vremena provodio čitajući to. Više sam pratio politička zbivanja na Kosovu i Metohiji ali i šire, a i gledao sam televiziju.

* Kakve ste ljude upoznali u zatvoru, da li su vam oni odmagali ili pomagali da pregurate teške dane?

– Uglavnom sam ja bio taj koji je pomagao. Tu su bili ljudi različitog obrazovnog nivoa, ali je sport bio nešto o čemu smo svi pričali. U većini ljudi sam video zrnce dobra. Oni su izvršili krivična dela, svesni su šta su uradili, ali sam siguran da ne bi ponovili sada kada bi se vratili kući. Ipak, to je cena koju moraju da plate.

* Ranije ste se bavili sportom, kako ste u pritvoru održavali kondiciju?

– Šetnje koje smo imali dva puta dnevno su dobar lek da čovek radnim angažovanjem skrene misli. U toku jedne šetnje (dva sata pre podne) u kružnici veličine 21 metar, pređe se između 6 i 7 kilometara sa kraćom pauzom, i u toku druge (jedan sat posle podne) još oko 3 kilometra, što je pristojna daljina. Tu su bili još i teretana, košarka, fudbal i stoni tenis. Ja nikada nisam mislio o nekim rokovima, jer to dovodi do toga da ti dan nikako ne prođe. Nisam precrtavao kalendar i nastojao sam da u trenucima najteže krize najviše vežbam i čitam.

* Mnogi su svoja zatvorska iskustva pretočili u knjige, da li ste razmišljali da uradite tako nešto?

– Nemam ništa protiv ako bi neko ko je tome vičan objektivno preneo u delo ono što sam ja radio i doživeo. Daobih više elemenata za to, jer sve što radim ja beležim, ali nisam baš sklon da to ja uradim, iako sam u svojoj karijeri bio i novinar. Svakako nije loše da kroz usta nekog neznanog glavnog junaka izađe kako izgleda kad nevin neočekivano završiš u zatvoru, i kako da sačuvaš razum i da se iz toga izvučeš.

* Kako vam, sa distance koju vam je dalo prisilno odsustvo iz političkog i društvenog života, izgleda Kosovo danas?

– Nije se tu mnogo promenilo. Briselski dogovor je dobra stvar jer se još pregovara. Važno je da se sreću i razgovaraju. Oko statusa dugo neće biti dogovora jer je za Srbiju Kosovo sastavni deo Srbije, i tu se neće ništa promeniti. Ne treba da imaju iluzije ni u Prištini, ni u Briselu, ni u Vašingtonu. Kosovo neće biti priznato od Srbije, a kao takvo neće ga priznati ni druge dve velike sile, a to znači neće ni Savet bezbednosti, ni UN, što znači da Kosovo neće biti međunarodno priznato. Imaće ovakav status kakav je sada i ništa više od toga.

* Ko, po vašem mišljenju, stoji iza sudskog procesa koji se protiv vas vodi?

– Ovo što se meni događa je jedna kalkulantska kombinacija nekoliko međunarodnih predstavnika koji su hteli da se prikažu Albancima kao nepristrasni. Pošto nije bilo Srba koji imaju težinu, jer su mnogi otišli sa političke scene, ja sam, nažalost, ostao kao poslednji Mohikanac i kao takav sam izabran. Stekao sam utisak da su hteli da me slome, jer su me držanjem u Prištini, u jednom neprijateljskom okruženju, izložili dodatnom pritisku i na taj način lomili kao ličnost. Ali ja nisam tako lomljiv kako su oni zamišljali, i to sam dokazao do sada. Mislim da su vlasti u Prištini iskoristile ovaj proces, jer im je to odgovaralo da bi smirile strasti u svojim redovima, ali ne bih rekao da stoje iza lažne optužnice koja se vodi protiv mene.

MOST

IVANOVIĆ smatra da se mostu u Kosovskoj Mitrovici nepotrebno pridaje velika važnost.

– Most treba napraviti, ali koliko će se koristiti zavisi od toga koliko će situacija biti mirna i stabilna. Do sada se pokazalo da kad god su napravili most i otvorili ga, mi smo imali nove incidente. Zato sam mišljenja da sa tim ne treba žuriti jer svako forsiranje može da izazove samo nove nevolje.