RTS intervju: Oliver Ivanović

Autor: Julija Krunić 03. 09. 2014.

Oliver Ivanović, jedan od lidera Srba sa Kosova i Metohije odgovarao je na pitanja Internet portala RTS-a iz pritvora u Kosovskoj Mitrovici. Pitanja smo mu dostavili prošle nedelje, dan posle pojavljivanja pred sudom. Tada je izjavio da “apsolutno nije kriv”. Uhapšen je 27. januara i na izjašnjavanja o optužnici čekao je sedam meseci.

Lider Građanske inicijative SDP optužen je za ratne zločine počinjene 1999. i 2000. godine na Kosovu. Ivanovića tužilaštvo tereti da je 14. aprila 1999. godine u Severnoj Mitrovici, kao vođa srpske paravojne policijske jedinice, podsticao grupu podređenih pripadnika paravojnih snaga policije da počine ratne zločine protiv civila.

Za takve optužbe zaprećena je kazna zatvora od pet godina do doživotne robije. Ivanović ostaje u pritvoru do 26. oktobra. 

Ivanović nije želeo da odgovara na pitanja koja se tiču zdravstvenog stanja i tretmana u zatvoru, ali ni na ona o nerazumevanju, napadima i udarcima od Srba zbog zalaganja za dijalog, saradnju sa međunarodnom zajednicom, učešću Srba u kosovskim institucijama. U zatvorskoj sobi je sam. Dva puta nedeljno pravo na posete imaju članovi njegove porodice.

Posle sedam meseci izašli ste iz pritvora, ali ne na slobodu već pravo u sudnicu. Kako ste se osećali u tim trenucima? Otkuda osmeh samo malo pre čitanja optužnice i vašeg odbacivanja krivice?

“Pre sedam meseci, kao ni pre 15 godina, nisam ni sanjao da mi se može desiti zatvor. Vodim život koji potpuno isključuje takav scenario, a pogotovo nisam mogao očekivati da će me neko optužiti za nacionalizam ili ekstremni šovinizam.”

“Građani Severne Mitrovice, ali i oni iz južnog dela, takođe, mogu lako da se sete (ako žele), mog ponašanja u svim mogućim situacijama, počev od mog detinjstva, pa do godina kada je družiti se sa “ovim drugima” postalo jednako nepopularno i na severu i na jugu.”

“Ko me imalo poznaje, ne može da poveruje u optužbe, koje su monstruozne i potpuno isfabrikovane. Snagu mi daje uverenje da ću sve to dokazati pred javnošću i pred sudom, i podrška porodice, prijatelja i saradnika iz SDP-a, ali i izuzetno značajna podrška Vlade Srbije, kao i čitave javnosti koja nije dozvolila da se slučaj zataška.”

“Moji prijatelji i direktor Vladine Kancelarije, prisutni u sudnici, dodatno su me ohrabrili, pa to više nisam mogao a ni hteo da krijem.”

“Najviše me je plašila mogućnost da se u nedogled odlaže podizanje optužnice i suđenje jer su se takve situacije događale. Anđelko Kolašinac, predsednik Opštine Orahovac do 1999. godine, proveo je u pritvoru više od četiri godine, i na kraju je bio oslobođen svih optužbi.”

“Sada to u mom slučaju nije moguće. Ili će sud odbaciti optužbu ili će možda i sam tužilac odustati od optužnice, svestan da ćemo se moji advokati i ja snažno boriti da diskreditujemo optužnicu, ali i tužioca u čije motive za ovakvu optužnicu nećemo za sada ulaziti. Očigledno je da su motivi političke prirode.”

Kome smeta Oliver Ivanović?

“Što je najapsurdnije, sumnjam da iza političkog dogovora o mom hapšenju, kako bi se stvorio politički balans prema Albancima, stoje oni koji cene ono što radim.”

“U nekoliko velikih suđenja na Kosovu optuženi su Albanci, nema Srba. Euleks misija koja ima problem sa kredibilitetom među Albancima, a još više među Srbima, nekako je zaključila da je ovaj momenat pravi da pokaže izbalansiranost delovanja, a trebalo je da ja poslužim toj svrsi.”

“Posle kompletne smene generacije srpskih političara na Kosovu, nastale tokom devedesetih i naročito posle dolaska međunarodnih misija, ostao sam gotovo usamljen.”

“Bitan element za moj “izbor žrtve” jeste da posle 2012. nisam u vlasti, a i ne pripadam ni jednoj jačoj političkoj partiji. Procena je bila da ni Vlada Srbije nema neki jak interes da reaguje; da će stanovništvo na severu protestovati, pa na kraju i odustati; da će javno mnjenje u Srbiji držati interes za ovu temu, za nekoliko dana, najviše nedelju ili dve. I sve su pogrešili.”

“Nisu me slomili nehumani tretmani, Vlada Srbije je oštro reagovala, predsednik Nikolić je o mom slučaju govorio u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, mediji su neprekidno pratili, a 17.000 potpisa je prikupljeno za samo nedelju dana. To me je ohrabrilo, to mi je vratilo osmeh.”

“Imam za koga da se borim, jer ovo jeste prevashodno borba da sa sebe skinem ljagu i sramotu, ali istovremeno se odbranom borim da više nikada ne bude ovakvih političkih nagodbi i političkih hapšenja i kako bi Srbi napokon dobili neophodan mir i sigurnost.”

Vratimo se u 1999. i u period na kome je optužnica bazirana, vreme kada je mali broj preostalih Srba na severu Kosova i Metohije branio teritoriju posle povlačenja vojske i policije.

“Da je bilo ko iz Euleksa hteo da postupi profesionalno, proverio bi da li sam i gde radio 1999. godine i odmah bi zaključio da su priče ekscentrika iz Mitrovice potpuno besmislene. Bio sam zamenik direktora “Feronikla” koji je treća kompanija po veličini na Kosovu, i to od jeseni 1998. godine.”

“Oni koji znaju bilo šta o našem političkom sistemu, znaju da se direktori i mnogo manjih, beznačajnih preduzeća ne uključuju u rezervu, osim u slučaju opšteg napada, a bombardovanje NATO-a nije bio takav slučaj.”

“Da je bilo ko hteo istinu, mogao je da porazgovara sa bilo kim od oko 200 angažovanih radnika “Feronikla”, koji su mogli da me sretnu svakog dana u Prištini (gde mi je bila kancelarija) ili u Glogovcu gde je bila topionica.”

“Radnici, portir, sekretarica, vozač, saradnici, ljudi iz poslovnih banaka i drugih preduzeća sa kojima sam imao svakodnevne kontakte mogli su da potvrde ono što govorim. Ali njima nije do istine. Hoće jedan vredan “srpski skalp” bez obzira na cenu!”

“Kad je NATO ušao na Kosovo, počelo je nasilje nad Srbima, koje do zuba naoružani vojnici Kfora nisu smeli, ili nisu hteli da spreče! Ljudi u Mitrovici nisu hteli da tek tako dozvole da budu oterani, a ja sam bio u strašnoj dilemi šta da uradim.”

“Odlučio sam da pomognem ljudima time što ću probati da ih urazumim, usmerim na upornu političku borbu, saradnju sa strancima u KFOR-u i UNMIK-u koji su se u tom trenutku pokazali kao izrazito proalbanski nastrojeni, sa predrasudama o Srbima i sa rešenošću da lako i brzo reše problem, “uvedu nam demokratiju” i formiraju institucije, pa da odu dalje u neku novu misiju!”

“Ključ svega je uspostavljen kontakt sa međunarodnim misijama i stalno insistiranje na zaštiti preostalih Srba. Mnogo incidenata izazivaju uglavnom agresivni Albanci kojima se u strateške planove nikako nije uklapalo da Srbi ostanu u severnoj Mitrovici i Zvečanu dok bi eventualno mogli “tolerisati” ostanak Srba u Leposaviću i Zubinom Potoku, ali samo u znatno manjem broju.”

“Stalni incidenti, povrede, strah i frustracije Srba kulminiraju januara 2000. godine, a pogotovo početkom februara.”

“Prvo je “zoljom” iz zasede napadnut konvoj Srba iz Suvog Grla i Banja (Opština Srbica) u UNHCR-ovom autobusu, koji je pratio oklopni transporter KFOR-a. Ubijena su dva Srbina, a pet ih je teško ranjeno.”

“To je izazvalo veliko uznemirenje u Mitrovici i na severu, a onda je u večernjim satima bačena bomba na kafić “Belami” u severnom delu i tom prilikom je teško povređeno više od 15 mladih Srba. Sve potiskivano nezadovoljstvo je, prosto, eksplodiralo. U neredima koji su trajali nekoliko sati, ubijeno je desetak Albanaca.”

“Takva erupcija mogla je biti sprečena pravovremenom reakcijom i raspoređivanjem 400-500 vojnika KFOR-a na sve ključne tačke u Mitrovici i na tačkama razdvajanja dve zajednice. KFOR i UNMIK policija su potpuno bili zbunjeni, tako da gotovo i nije bilo njihove reakcije.”

“Ja za to nikako ne mogu biti kriv, a to mi se stavlja na teret! I pre i posle tog događaja mislio sam da sa Albancima moramo i možemo razgovarati, ali ne tako što će nas proterati sa Kosova, pa sa Srbima “pregovarati” o eventualnom povratku.”

“Cilj Albanaca da se uz pomoć NATO-a i njima naklonjene međunarodne zajednice na brzinu postigne željeni status – nezavisnost, ugrožen je opstankom severa i, što je još gore, po njihovom mišljenju, taj sever se okrenuo razgovoru sa čitavom međunarodnom zajednicom tražeći mirno rešenje. To je bilo potpuno netipično za Srbe iz devedesetih i dalo je rezultat.”

“Malo po malo počeo se menjati kliše o zlim, nasilnim Srbima koji ugnjetavaju Albance i o Albancima koji su pod Srbima mnogo propatili i imaju pravo na malo osvete. To mi ne mogu oprostiti od tada do danas!”

“Nema teritorijalnog integriteta ni celovitosti Kosova, ako to ne važi za teritorijalni integritet Srbije! Ne mogu mi oprostiti što sam se javno, i u prisustvu stranaca, pa i Amerikanaca, zalagao da Haški tribunal bude mesto gde će se utvrditi ko je kriv za ubistvo Srba – najčešće civila, neretko žena i starih, jednako onako kako su albanske, hrvatske, bošnjačke žrtve tražile i našle zadovoljenje.”

“Ali ponovo moram da naglasim, mislim da moji gresi ne bi bili dovoljni da se nije pojavila potreba da se u ovako politički osteljivom trenutku napravi političko-etnički balans.”

Srbi su ponovo u parlamentu, baš kao i Vi sa “Koalicijom povratak” 2001. godine. Ta ideja je tada propala. Shvatili ste da ste, kako ste tada govorili, samo deo novog kosovskog političkog dekora, i zato ste napustili parlament. Da li je ta ideja da Srbi treba da budu u kosovskim institucijama konačno sazrela?

“Kada sam 2001. godine, suprotno mišljenju većine nepoverljivih Srba, tvrdio da se moramo sretati i da su zajedničke institucije najbolje mesto, izazavao sam lavinu nezadovoljstva i otpor ljudi.”

“Nisam bio naivan da očekujem dramatičan napredak u odnosima Srba i Albanaca, ali sam se nadao malim pomacima, što bi makar malo popravilo uslove Srba koji su ostali da žive na Kosovu.”

“To su stranci umeli da cene, jer je davalo nadu da će doći do smirivana stanja i da će početi proces pomirenja.”

“Mnogi međunarodni skupovi, mnogo visokih delegacija, predsednika država, premijera, ministara i nebrojeno mnogo drugih diplomata davali su priliku da strpljivo ponavljam našu, srpsku priču, razbijem predrasude, tražim ravnopravan tretman, nudim politička rešenja, ideje, o kojima sam prethodno diskutovao na svim nivoima vlasti u Srbiji, bez obzira na to ko vlast činio u tom trenutku.”

“Tako se rodila i ideja o decentralizaciji po meri Srba, još davne 2000. godine, kao i mnoge druge ideje koje nisu odmah i lako bile prihvaćene.”

“Danas je situacija mnogo drugačija, rekao bih povoljnija, osim činjenice da situaciju pratim iz zatvora. Samo uređena Srbija, politički stabilna, ekonomski jaka može biti i u međunarodnim odnosima kredibilan partner. Takva Srbija može da nam pomogne da ovde opstanemo. Ovaj narod ima jednu želju – da ostane, ali to nije uvek dovoljno.”

U sadašnjim okolnostima pred srpske poslanike postavlja se ozbiljna dilema – da se opredele između saradnje sa Haradinajem ili sa Tačijem. Za koga da se opredele i da li je moguće da izaberu svoje, odnosno interese srpske zajednice?

“Skupštinu i Vladu ne mogu da formiraju a izbori su bili pre nekoliko meseci. Tri predsednika opština (od 38) su u pritvoru. Politička ubistva, odlazak par stotina uglavnom mladih ljudi da se bore u Siriji i Iraku. Nepotizam i korupcija, organizovani kriminal, protesti poljoprvrednika i radnika koji dugo ne primaju plate, sve to daje vrlo sumornu sliku.”

“U takvoj situaciji “Srpska lista” sa devet poslanika, a možda još nekima, koji se mogu priključiti, može biti važan politički faktor.”

“Institucije Kosova su za Albance institucije nezavisne države, ali ih “Srpska” javno tretira kao pokrajinske i to je prva odrednica političkog stava od kojeg se ne sme odustati.”

“Interes Srba je da kroz ustavne promene na Kosovu obezbedi sigurnu zastupljenost, i odlučujuću ulogu. Postoji ozbiljna rezerva među Albancima oko odlučujuće uloge “Srpske ” u formiranju vladajuće većine. “

“Više pregovaranja u ranoj fazi odlučivanja, uvažavanje osetljivosti Srba na neko pitanje, povećanje fizičke i pravne sigurnosti Srba, stvaranje uslova za ekonomsku perspektivu i povratak proteranih. To je ostvarljiv plan, potpuno realan, i nije preambiciozan čak ni za koaliciju koja je prilično nekoherentna sa velikim razlikama i ne dugim rokom trajanja. Uz podršku Vlade Srbije i međunarodnih predstavnika na Kosovu imamo šansu da nešto promenimo nabolje.”